ПРЕМИЈЕРА ЈЕДНОЧИНОГ БАЛЕТА МАМАЦ  У КОРЕОГРAФИЈИ САЊЕ НИНКОВИЋ

Уокви­ру про­јек­та „Мла­ди коре­о­графи“ 20. децембра у 12 часо­ва на Великој сце­ни, пре­ми­је­рно ће бити изве­де­н јед­но­чи­ни бале­т „Мамац“  аутор­ска пред­става­ балетске уметнице Сање Нин­ко­вић.

Про­је­кат „Мла­ди коре­о­графи” покре­ну­ла је, пре неко­ли­ко годи­на, дирек­ци­ја

Бале­та Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду са циљем да пру­жи шан­су и отво­ри нови простор младим, кре­а­тив­ним балетским ства­ра­о­ци­ма.

У раду на пред­ста­ви „Мамац“, коре­о­граф­ки­ња и аутор­ка либрета Сања Нин­ко­вић кре­ну­ла је од тезе да је савре­ме­ни човек, у сада­шњи­ци и сва­ко­дне­ви­ци свог живо­та, сво­ју скло­ност ка ства­рању зави­сно­сти од лаких садр­жа­ја и повр­шне заба­ве, почео да прихва­та као неми­нов­ност. „Спре­ман је да им вели­ко­душно посве­ти сво­ју пажњу и време, на ште­ту неких дру­гих тема, које зах­те­ва­ју дубо­ка про­ми­шљања. Инфор­ма­ци­ја је брза, али троши све наше вре­ме. Потре­ба за заба­вом и бити заба­ван, поста­ло је импе­ра­тив. Мно­штво крат­котрај­них сти­му­лан­са ства­ра привид сре­ће, па повр­шност раз­мишља­ња про­ла­зи непри­мет­но. У све­му томе, неми­нов­но се наме­ће и пита­ње - да ли су нам бесмисле­ни садр­жа­ји потреб­ни да би издр­жа­ли при­ти­ске и зидо­ве својих про­бле­ма, или, окре­ћу­ћи се све више њима, обе­сми­шља­ва­мо и сво­ја уну­тра­шња про­жи­вља­вања“, исти­че Сања Нин­ко­вић, која је од 2001. годи­не, када је завр­шила Балет­ску шко­лу „Лујо Дави­чо“, стал­на чла­ни­ца ансам­бла Бале­та Народ­ног позо­ри­шта.

Сања Нинковић кроз балет „Мамац“ желе­ла је да про­на­ђе и одго­вор на пита­ње како испри­ча­ти при­чу о губит­ку, суо­ча­ва­њу, пре­бо­ље­ва­њу, прити­ску и про­бле­ми­ма, у усло­ви­ма скра­ће­не пажње савре­ме­ног човека, и избо­ри­ти се са зах­те­ви­ма и потре­ба­ма за малом дозом привид­ног рас­те­ре­ће­ња, које изра­ста у начин живо­та?

„Моја зами­сао је да пред­става има два пара­лел­на тока, која се међу­соб­но суко­бља­ва­ју или допуњу­ју, зави­сно од лич­ног дожи­вљаја и пози­ва гле­да­о­ца да сам одлучи који ће за њега бити мамац“, откри­ва Сања Нин­ко­вић, која је током доса­да­шње кари­је­ре оствари­ла прве и соли­стич­ке уло­ге у бале­ти­ма савре­ме­ног и репер­то­ара - Kо то тамо пева, Јесе­ње цве­ће, Посве­ће­ње про­ле­ћа, Сонгс, Алексан­дар, Хазар­ски реч­ник, Лиме­ни добош, Step lightly, Шест пле­со­ва, Интер­вал, Вива ла вида, као и сола у опе­ра­ма Kармен и Адри­ја­на Леку­врер. Тако­ђе, игра и соло уло­ге у пред­ста­ва­ма кла­сич­ног репер­то­ара: Лабу­до­во језе­ро, Жизе­ла, Успава­на лепо­ти­ца, Kрцко Ора­шчић, Пахи­та и Kопелија. Сања, добит­ни­ца вели­ког броја зна­чај­них награ­да („Сми­ља­на Ман­ду­кић“, „Дими­три­је Пар­лић“, „Веруј у себе“, „Ната­ша Бошковић“...), у међу­вре­ме­ну је дипломи­ра­ла про­дук­ци­ју у умет­но­сти и меди­ји­ма на Ака­де­ми­ји умет­ности у Бео­гра­ду. „Мамац” је њена друга кореографска представа (прву – „Један” урадила је у продукцији Удружења балетских уметника Србије). У бале­ту „Мамац“ насту­пиће Дејан Kоларов,Бојана Жегарц Кнежевић, Олга Олћан, Милош Мари­јан, Ива­на Савић Јаћић, Нико­ло Биан­ко, Бран­ки­ца Ман­дић, Kарлос Алва­ра­до, Ада Рас­пор, Бран­ко Сарић, Љиља­на Вели­ми­ров, Душан Милосављевић, Хозе Иглесиас и Деја­на Зла­та­нов­ски.

 У аутор­ској еки­пи су Маја Ћур­чић и Мар­ко Ђукић (компо­зи­то­ри), Јасна Сара­ман­дић (сце­но­граф), Ида Игња­то­вић (кости­мо­граф) и Маја Бај­че­тић (аси­стент коре­о­гра­фа).

Репризе 22. И 25. Децембра у подне.

РЕЧ АУТОРА

"МАМАЦ"

Друштвене околности савременом човеку намећу стварање зависности од лаких садржаја и површне забаве, што он прихвата као неминовност у садашњици свог живота. Спреман је да им великодушно посвети пажњу и време, на штету неких других тема, које захтевају дубока промишљања. Информације су брзе, али троше сво наше време. Потреба за забавом и бити забаван, постало је императив. Мноштво краткотрајних стимуланса ствара привид среће, па површност размишљања пролази неприметно.

Да ли су нам бесмислени садржаји потребни да би издржали притиске и „зидове“ својих проблема , или окрећући се све више њима, обесмишљавамо и своја унутрашња проживљавања?

Суочен са губитком, борбом и жаљењем, човек пролази кроз различите емотивне фазе: шок, порицање, бес, одбијање, апатију, спознају, прихватање. Причати о томе , често носи помирење са мишљу да ће нас други доживети као незанимљиве, тешке, досадне. Буди ли то у нама страх од одбијања, због ког  одустајемо од покушаја да то поделимо са другима, па такве приче остају заробљене у нама, а уместо њих само изговорено:

 „ Добро“ на питање: „ Kако си?“.

Kако испричати причу о губитку, суочавању, притиску и проблемима, у условима скраћене пажње савременог човека, и изборити се са захтевима и потребама за малом дозом привидног растерећења, које израста у начин живота? Шта је мамац за нашу пажњу, открива свако када остане сам пред собом,у тишини позоришне сале.

Улазнице су у продаји на благајни и online.

                                                      МАРКЕТИНГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА